Poplave i izborne aktivnosti

Baš na dan kada je Centralna izborna komisija BiH raspisala izbore za oktobar 2014. godine, počeo je veliki povodanj u Republici Srpskoj i Federaciji BiH. Naoštrio sam tastaturu da pišem o izborima, ali u ovom vremenu dok se spašavaju životi i imovina, nekako mi je ta tema nebitna, mala i tako daleka. Međutim, jučerašnje saopštenje CIK-a da nema pomjeranja rokova izbornih aktivnosti, bez obzira na vanrednu situaciju, potaklo me da analiziram koliko nas se zaista može uključiti u izborne aktivnosti.

Otkako su raspisani izbori 15. maja, prvi rok bitan za političke partije i nezavisne kandidate jeste registracija za izbore. Ovaj rok traje samo 15 dana (do 30.5.2014. godine) i već je proteklo 5 dana, u kojima malo ko da je razmišljao o izborima. Šta registracija podrazumijeva? Prije svega prikupljanje potpisa birača. Za izbore za Predsjedništvo BiH nema izuzetka, svi koji namjeravaju da se uključe u ovu utrku moraju prikupiti 3000 potpisa, bez obzira da li su u prethodnom mandatu imali ili nisu svog člana na toj poziciji. Za niže nivoe vlasti malo je lakše. Ako imate izabranog predstavnika koji je spreman da potpiše da je bio član vaše političke partije u trenutku kada je izabran i da je još uvijek vaš član, onda ste oslobođeni prikupljanja potpisa. Inače vam ne gine prikupljanje 3000 potpisa za PS BiH, odnosno 2000 potpisa za NS RS i predsjednika Republike Srpske.

Ne znam u kojoj su fazi političke partije u ovoj izbornoj aktivnosti, ali znam da će to biti đavolski težak zadatak. Ministar instranih poslova BiH je izjavio da je četvrtina stanovništva pogođena poplavama, dok analiza profesora Šterca sa zagrebačkog Sveučilišta kaže da je u BiH preko 1,35 miliona ljudi ugrožena. U svakom slučaju radi se o cifri između jedne četvrtine i jedne trećine svih stanovnika, samim tim i birača. Da ne spominjemo da su mnogi koji direktno nisu ugroženi, angažovani na raščišćavanju ili dostavljanju humanitarne pomoći.

U Republici Srpskoj situacija je i gora. Čak možda i polovina svih birača je ugrožena poplavama. Evo moje, prilično grube analize, odnosa broja registrovanih birača na dan 14.5.2014. godine i onih koji se mogu uključiti u izborne aktivnosti.

Izborna jedinica	Broj birača	Opštine ugrožene poplavama	Broj birača u mogućnosti da se uključi u izborne aktivnosti
1	149.962	Prijedor, Novi Grad, Koz. Dubica, Kostajnica	≈ 100.000
2	142.916	Srbac, Laktaši, Prnjavor	≈ 100.000
3	270.639	Čelinac, Banja Luka, Kotor Varoš, Jezero	≈ 150.000
4	83.033	sve	0
5	121.668	sve	0
6	157.258	sve	0
7	114.882	sve	0
8	68.883	-	68.883
9	110.073	-	110.073
Ukupno	1.219.314		≈ 530.000 (45%)

Veći gradovi koji su djelimično poplavljeni, kao Banja Luka, Bijeljina, Zvornik, će uspjeti da relativno brzo „poližu svoje rane“ i nastave dalje, ali rokovi CIK-a neumitno teku. Velike će stranke, zahvaljujući svojoj infrastrukturi i brojnom članstvu, uspjeti da ispoštuju rokove, ali šta je sa manjim ili regionalnim strankama? Ako imaju nesreću da im je baza u najugroženijim područjima, praktično nemaju mogućnosti da se registruju za izbore.

Znam da Izborni zakon ne poznaje mogućnost pomijeranja rokova zbog vanrednih situacija, ali možda je baš ova situacija prilika da se razmisli i o toj dopuni Zakona.

Ништа људе не везује тако као заједнички преживљена несрећа

Дио одломка „Велики поводањ” из романа „На Дрини ћуприја” Иве Андрића

Жућкасти, порозни камен од кога је мост саграђен чврснуо је и збијао се од наизменичног утицаја влаге и топлоте; и вечито бијен ветром који иде у оба правца долином реке, пран кишама и сушен сунчаном жегом, тај камен је с временом убелео загаситом белином пергамента и сијао је у мраку као осветљен изнутра.

Велике и честе поплаве, које су биле тешка и стална беда за касабу, нису му могле ништа. Оне су долазиле сваке године, у пролеће и у јесен, али нису увек биле једнако опасне и судбоносне по варош поред моста. Сваке године бар по једном или два пута набуја Дрина и замути се и са великим шумом проноси кроз лукове моста одваљене плотове са њива, изваљене пањеве и мрки талог од лишћа и грања из прибрежних шума. У касаби страдају авлије, баште и магазе најближих кућа. И све се сврши на томе. Али у неправилним размацима од двадесетак до тридесетак година наилазе велике поплаве које се после памте као што се памте буне или ратови и дуго се узимају као датум од кога се рачуна време и старост грађевине и дужина људског века. („На пет-шест година прије великог поводња”, „Уз велики поводањ”.)

После тих великих поплава мало шта остане од покретног имања у оној већој половини касабе, која лежи у равници, на пешчаном језичку између Дрине и Рзава. Таква поплава баца целу касабу за неколико година унатраг. То поколење проведе остатак свога века у поправљању штета и несрећа које је оставио „велики поводањ”. Они до краја живота изазивају у међусобним разговорима страхоту јесење ноћи кад су по студеној киши и пакленом ветру, уз светлост ретких фењера извлачили робу, сваки из свога дућана, и износили је горе на Мејдан у туђе куће и магазе. Кад су сутрадан, у мутно јутро, гледали с брега доле на ту касабу, коју воле несвесно и силно као рођену крв, и посматрали мутну, запењену воду како дере улицама у висини кровова на кућама и по тим крововима са којих вода с праском одваљује даску по даску, погађали чија кућа још стоји усправно.

О славама и Божићима или у рамазанским ноћима, седи, отежали и брижни домаћини живнули би и постали разговорни чим би дошао говор на највећи и најтежи догађај њиховог живота, на „поводањ”. На одстојању од петнаестак или двадесет година у којима је опет поново течено и кућено, „поводањ” је долазио као нешто и страшно и велико, и драго и блиско; он је био присна веза између још живих али све ређих људи тога нараштаја, јер ништа људе не везује тако као заједнички и срећно преживљена несрећа. И они су се осећали чврсто везани сећањем на ту минулу невољу. Зато они тако воле те успомене на најтежи ударац који их је у животу задесио, и налазе у њима задовољства која су младима неразумљива. Њихова су сећања неисцрпна, а они су у понављању тих сећања неуморни; допуњују се у разговору и подсећају; погледају само један другом у старачке очи са склеротичном, пожутелом беоњачом и виде оно што млади не могу ни да наслуте; заносе се сопственим речима; топе своје садашње свакодневне бриге у сећању на веће које су давно и срећно прошле.

Седећи у топлим собама својих кућа, преко којих је некад прошла та поплава, они су са нарочитом насладом по стоти пут препричавали поједине дирљиве или трагичне призоре. И што је сећање било теже и мучније то је пријатност од причања била већа. Гледани кроз дувански дим или кроз чашицу меке ракије, ти су призори били често маштом и даљином измењени, увећани и дотерани, али то нико од њих није примећивао и сваки би се заклео да су управо такви били, јер су сви у том несвесном улепшавању учествовали.

Тако је увек живело још по неколико стараца који су памтили последњи „велики поводањ” о коме су увек могли да говоре међу собом, понављајући младима да нема више старих несрећа, али ни некадашњег добра и благослова...

Једна од највећих поплава уопште, која се десила у последњој години 18. века, нарочито се дуго памтила и препричавала.

У том нараштају, како су старци доцније причали, није било готово никог ко се добро сећао последње велике поплаве. Ипак су сви били тих кишних јесењих дана на опрезу, знајући „да је вода душманин”. Испразнили су магазе најближе реци, обилазили су ноћу, са фењером, по обали и ослушкивали хук воде, јер су стари људи тврдили да се по неком нарочитом зујању водене матице може познати хоће ли поплава бити једна од оних обичних, које сваке године походе касабу и наносе незнатне штете, или ће бити једна од оних, срећом ретких, које преплаве и мост и варош и однесу све што није тврдо зидано и утемељено. Идућег дана видело се да Дрина не расте и касаба је те ноћи утонула у дубок сан, јер су људи били преморени од несна и узбуђења прошле ноћи.

Тако се десило да их је вода преварила. Те ноћи је нагло и незапамћено надошао Рзав и, црвен од блата, зајазио и заптио Дрину на ушћу. Тако су се обе реке склопиле над касабом....